Јарослава Максимова је девојчица која је дошла из Русије да настави школовање у нашој школи. Природа посла њених родитеља ју је довела у другу средину где су обичаји и култура другачији од њеног досадашњег окружења. Иако има сличности у традицији и култури српског и руског народа има и много различитости.
Пошавши у пети разред приметила се њена различитост и посебност. Када би долазила у школу улазила је на ђачки улаз као и сва друга деца, али је зато тражила други излаз на који може да изађе, јер никако није желела да уђе и изађе на исти. Школски атријум је доживљавала као место за опуштање и уживање јер је једино ту имала везу са природом коју много воли. Пела би се на дрвеће, љуљала на љуљашци и никако није прихватала да буде са осталом децом за време одмора у школском дворишту како би остварила комуникацију са њима и била под надзором наставника који брину о безбедности ученика.
Једног дана је дошла код мене у канцеларију са пуном торбом рукотворина које је сама израдила. Било је ту свега и свачега: новогодишњих
За ову младу уметницу месец је више од астрономског тела. Он је симбол мистерије, инспирације безграничних могућности.
Процес стварања је магичан сам по себи. Она се препушта машти. Почиње тако што ће дуго гледати у месец кроз прозор, упијајући сваки његов детаљ – од светлости и сенки до нежних облака који га понекад покрију. Затим, уз помоћ боја и четкица, она преноси те утиске на платно. Сваки потез је пажљиво осмишљен, свака боја носи своју поруку.
Њени цртежи су пуни емоција. Неки су мирни и медитативни, као тиха ноћ, док су други бурни и динамични, као олуја која прети да однесе месец. Сваки цртеж је јединствен, али сви они имају једну заједничку нит – љубав према ноћи и месецу.
Шта је то што њене цртеже чини посебним? Можда је то њен искрен и нефилтриран поглед на свет, или можда је то њен таленат да ухвати суштину једног тренутка. Можда је то комбинација свега тога.
Без обзира на одговор, једно је сигурно – њене слике нас позивају да погледамо у ноћно небо на нов начин. Оне нас подсећају на лепоту једноставних ствари, на важност да се зауставимо и уживамо у тренутку.
Уследило је још једно изненађење када је у рукама држала црне боје укоричену књигу-свеску. Док сам отварала књигу и слушала умилни глас са измешаним руско-српским речима, осетила сам њену велику срећу што дели са мном искрену љубав према својим хобијима, а можда и будућим занимањима. Говорила ми је о сећању на бескрајне летње дане које је проведила у бакиној башти, слушајући приче о магичним својствима биља. Бакина башта, бакине руке, њене руке испуњене земљом и мирисом лаванде, биле су јој први уметнички атеље. Сада, Јарослава дели са мном своју љубав према природи и знање о лековитом биљу, створивши књигу која је истовремено кувар, уметнички албум и чувар породичне традиције.
Сваки рецепт у овој књизи је више од пуког упутства – то је прича, емоција и сећање. Прелепи цртежи оживљавају лековито биље, претварајући сваку страницу у мало ремек-дело.
Од класичних чајева до необичних комбинација биља и зачина, ова књига нуди богат избор рецептура за свачији укус. Без обзира да ли сте искусни кувар, баштован или једноставно желите да унесете више природе у свој живот, „Јарославине тајне из бакине баште“ ће вас одушевити.
На поклон сам добила фигурицу ,,Хватач снова“ коју треба да ставим у спаваћу собу да ме чува и брани од лоших снова. Јарослава ми је дала рецепт и за моју слабост коју годинама лечим.
И на крају сам испратила Јарославу на час оставши сама у својој канцеларији са посебним утиском о овој девојчици од које сам много научила данас.
