Колектив наше школе, у сарадњи са колективом ОШ,,Ратко Митровић“ кренуо је на студијско путовање у Босну и Херцеговину, 8.4.2023. У раним јутарњим сатима уз мирис топлог пецива и добрих вибрација које смо носили отпочело је дружење, упознавање предела и знаменитости БИХ. Прво одредиште, Вишеград и Андрићград заголицали су радозналост и пробудили знатижељу свих поготово у садржајном и топлом излагању локалног водича која нам је сликовито дочарала некадашњу турску касабу, делотворност Мехмед Паше Соколовића и то на средини велелепне ћуприје која је спојила обале нестварно зелене Дрине. Дух прошлости се прожимао и у Андрићграду илити Каменграду где добијете осећај и улогу глумца у филму. Плени и очарава.
Пут се наставио ка Тјентишту , где смо се подсетили велике битке на ,,Сутјесци.“
Стигли смо у загрљај дивног Требиња изнад ког се с поносом уздигао стеновит и постојан Леотар. Дочекала нас је колегиница која је преузела улогу водича и упознала са свим знаменитостима града, почевши од старог дела – касабе, Арсланагића моста, српске православне цркве, шеталишта код старих платана који су посебни за град на Требишњици. Анђелкина капија је мамила да се фотографишемо поред ње и да доживимо део ,,Рањеног орла и лијепе Анђелке.“ Херцеговачка Грачаница и манастир Тврдош су нас очарали мирноћом и лепотом. Марина је рецитовала стихове Јована Дучића и говорила о његовој љубави према Требињу као и о његовим подвизима. Требиње и Јован Дучић су нераскидиви. Дивили смо се лепоти природе и уживали у сваком тренутку.
Следеће одредиште – Дубровник, Страдун. Нагрнуле су емоције из младости. Присећали смо се безбрижних летовања у оближњим Купарима, Цавтату, Конавлима, Неуму. Била су то нека друга али добра стара времена, када смо шетали поред обале и улицама старог града уживајући у умећу филигранског заната и носили кући уникатну сребрнину. Сада нас је сачекао обавезни Checkpoint, тачно време доласка и изласка из града и поштовање правила боравка. А Страдун ко Страдун. Раширио руке ка свима, нежно и топло дочекује све. Кад кад зафијуче са мора или која кап кише покваси лице, да опомене и прене из сна.
Повратак на одмор није био предвиђен, јер је уследила прослава Дана школе. У Дучићевом граду са мирисом и укусом медитерана, наранџи, олијандера и палми, уз подршку дивних колега и пријатеља ОШ,,Ратко Митровић“. Хвала им на дивно проведној вечери. У незаборав.
Сутрадан смо кренули према Чапљини и Мостару. Застали смо у Пребиловцима… Село надомак Чапљине у ком је подигнуто спомен обележје жртвама из другог светског рата. Црквењак који нам је говорио о монструозном усташком покољу српског народа, нема породицу и није ожењен. Живи сам у Чапљини где нема више српских породица. Остао их је незнатан број. Били смо неми пред њим и догађајима које нам је описао. За живота човека да се више никада не понови. Обиђите, доживите, видите, поклоните се жртвама страдалницима. Њихов једини разлог страдања је што су били српског рода. Деца, жене, учитељица Стана. Непоновило се. Не сме да се заборави.
У манастиру Житомислић сазнали смо о још једном страдању и рушењу и то истоименог манстира који је неколико пута рушен до темеља и поново подизан. Непрестана борба српског народа на овим просторима.
Мостар. Српска православна црква. Свештеник, млад, снажан и леп. Фијуче ветар кроз тек саграђену богомољу српског народа. Призива прошлост и опомиње на тешке ратне дане. Уздигла се и пркоси, И ветру и свима. А испод ње пуца поглед на Мостар.
Чврстим корацима преко старог – новог моста на зеленој Неретви, предивним фотографијама забележисмо и чаробни тренутак, скок храброг, младог Енглеза. Овековечили смо својим присуством и чврсто стегли руку на храбрости и смелости.
На крају тродневног боравка кренули смо назад. Дивном Вељи и Драгану који су бринули о нашој безбедности на путу велико хвала.
Све је било чаробно!
