Када ме је колегиница Биљана позвала да дођем у школски атријум јер очекује своје некадашње ученике, садашње средњошколце, осетила сам по ко зна који пут да је заиста посебан дар бити наставник. Освојена срца заувек својих ђака који вас увек памте и радо се сећају при сваком помену најлепшег дела живота, ђчког доба, буде у савком наставнику најлепша осећања и изазивају предивне емоције.
У атрујуму жамор и галама, осмеси младих бића који седе једни поред других и причају о томе како је некада било.
Чујем реченицу два стасала момка са искреним призвуком: ,,Све на свету би дали да можемо да се вратимо.“ Чиста љубав. Осмех не силази са лица. Разредна Биљана дели сваком своју играчку које је чувала баш за овај овакав дан. Перфектан.
Присећамо се догађаја који нам помажу да их препознам. Сећају се свега и не заборављају. Уз омиљене слаткише и сок, као у добра стара времена док су боравили у основној школи и обележавали рођендане, искрено и отоврено причали су о тренутном доживљају школе. Да ли би опет све исто? Да, али овог пута безбрижније и веселије.
Мирне и тихе девојке које нису промениле своје понашање, имале су прилику да виде своје другаре у пуном светлу док се присећају различитих несташлука.
Било ми је срце пуно видевши их поново скупа. Време је стало на тренутак. Оставила сам их да уживају у прошлим данима којих се радо сећају.
Драга децо,
Дођите нам опет. Увек ћете бити наши радо виђени гости!
Гордана Радојевић, директорка школе
