Рођена сам 05.02.1967. у Рашки, малој варошици смештеној на ушћу двеју река, Рашке и Ибра, у недрима шумовитог горостаса Копаоника. Одрастајући и стичући прва знања
у ОШ „Иво Лола Рибар”, била сам безбрижно и срећно дете.
Усмерено образовање ме је дочекало 80-их као једина могућа опција и избор средње школе. Прва година средњег образовања је била иста за све ученике. У другој години мој
избор је био математички смер, док сам се за важеће звање и занимање одлучила уписом у трећи разред – природно-научни смер, звање - техничар за заштиту животне средине.
Била сам годину дана млађа од своје генерације, јер сам уписала први разред са шест година. Родитељи нису били одушевљени мојим избором али су ме подржали, данас се то
тако каже. А ја знам да су ме волели. И да су могли да буду поред мене. Увек.
Последњи безбрижан дан у малој варошици је био обележен прославом матурске вечери. А онда су кренуле академске бриге. Једине. А за мене и моје другаре највеће. Ваљда
сам их волела па сам их и преувеличавала.
Волела сам, као мала, да опонашам учитељицу, касније и наставнике. Имитирала сам их, с љубављу, носила једну велику свеску држећи је под мишком као школски Дневник и
одушевљавала се што само ја могу да завирим у њу. Опчињена том великом свеском, некада бордо боје, понекад тегет, учитељицом, уписала сам Природно-математички фкултет,
одсек за хемију. У лабораторији сам проводила дане и ноћи, раздвајајући хемикалије прво „одокативном методом”, учећи „Опћу и анорганску кемију”, дружећи се са новим и
непознатим колегама који су пленили добротом, одговорношћу и племенитошћу пристигавши из разних крајева моје велике домовине, тадашње СФРЈ.
На трећој години сам одлучила да проширим звање и скратим школовање. Хемији сам придружила физику и стекла звање наставник физике и хемије.
Чудни путеви Господњи, негде већ записани, одвели су ме до југа Европе, онда упутили на хладни север Скандинавије код неустрашивих викинга са топлом и меканом душом.
Природа посла мог супруга је узела животне дизгине у своје руке и водила нас у неизвесност.
Живећи и радећи у новој средини, стварајући и проширујући породицу, постала сам мајка два дивна дечака, Луке и Денија, упознала сам нов и другачији начин рада и учења.
Усавршавала сам већ научено, постављала нове захтеве, стицала другачија искуства, оплеменила и развила вештине које су ме водиле новим изазовима и потребама доброг
наставника. Стечено педагошко искуство у Скандинавији ми је омогућило да упознам специфичности другачијег образовног система.
Уписала сам Учитељски факултет и поново села у школску клупу. Опет сам осетила бруцошку трему, овог пута сигурнија и спремнија. Четворогодишње школовање је брзо прошло,
између обавеза мајчинства и других послова.
У ОШ ”Краљ Александар Први”, у Београду је почела моја каријера учитељице, а завршила се каријера наставнице физике и хемије. Мада, никада то нећу успети да раздвојим.
Утисци о мојим ученицима, сарадњи, посвећености и уложеном труду су у мом срцу, мојим мислима упућени њима. Изазивају задовољство, срећу, уважавање и поштовање. Обострано.
Они сада брину велике бриге, оне академске. Као ја некада.
Имали смо успеха у раду и дружењу. У математици, певању, глуми, игри, неговали традицију, снимили мале кратке едукативне филмове, побрали прегршт награда. Заједничких.
Никако не бисмо могли једни без других да успемо.
И како то бива, живот носи, иде, тече...
Испред мене су нови другачији изазови, а иза 24 године рада, трајања и веровања.
На место руководиоца ОШ ”Марко Орешковић” сам именована 12.04.2019. Година је прошла. Мало више. Немам такав утисак.
Није било лако на почетку. Изненађујуће, неочекивано и другачије.
Упознала сам децу која су ме одмах безрезервно подржала, пружила прилику да се упознамо и уважавамо.
Бескрајно сам им захвална јер њихов осмех на лицу, задовољство што им исијава из очију је мој мотив, крилатица да због њих савладам и несавладиво. Дечија искреност у препознавању несебичног даривања знања, разумевања, потребне подршке и мотивације у раду и напредовању, непосустајању на путу до циља, је немерељива и јединствена. Обогаћује и буди најлепша осећања важности постојања и професионалног успеха.
Свакодневни задаци и искушења у савладавању препрека чине ме јачом, сигурнијом, упорнијом да решим проблем, премостим препреку, разумем и помогнем, уважим и поштујем.
Одговорно и савесно, несебично и предано, зачињено љубављу и вољом, улажем труд за добробит, боље и лепше сутра првенствено личног усавршавања и развоја, развоја и напредовања ученика, запослених, целокупне школе. Да учењем мењамо себе.
директор Гордана Радојевић