Наше животно тле и ужи завичај јесте Нови Београд, један од најмлађих и најуређенијих градова Европе. Име му потиче још од 1924. године по кафани Петра Кокотовића која се налазила у Улици Тошин бунар.

Izgradnja

Где смо поникли – наше шире подручје

Наше животно тле и ужи завичај јесте Нови Београд, један од најмлађих и најуређенијих градова Европе. Име му потиче још од 1924. године по кафани Петра Кокотовића која се налазила у Улици Тошин бунар. Некада је на овом подручју, између Бежанијске косе и реке Саве било поље бара, мочвара, мањих језера, шевара и трски, узаних стазица које су кривудале кроз ове тешко проходне пределе. Такође су постојала и четири насељена места: Бежанија, Тошин бунар, Ново насеље и нешто касније настало Старо сајмиште. Насеље Бежанија настало је у време турских ратова кад су Срби бежали из ропства под Турцима и на овој сремској коси копали земунице, правили колибице и по том српском бежању ова коса доби своје име.

Друго насеље израсло на територији будуће општине Нови Београд јесте Тошин бунар, које се пружало дуж Бежанијске косе па све до Новог насеља, близу Бежаније. Име је добило по Тоши Апостоловићу који је у тражењу лековите воде овде ископао бунар. По томе је касније и његова кафана добила име Тошин бунар, да би потом и цело насеље добило то име. Треће насеље настало је 1924. године на пашњацима и повртњацима кад је откупљено земљиште за градњу аеродрома. Оно се брзо развијало и ускоро је имало на стотине кућа. То је била основа која ће постати понос омладинских градитеља, а данас и свих оних који живе у њему.

Изградња великог града

То је била слика овог краја где ће почети нова ера с великим градитељским подухватом 1948. године. Град је подизан правим
заносом југословенске омладине и ту су најважније три етапе у тој градњи. Радови су почели 11. априла 1948. године на терену који је претходне године припремало преко 1500 омладинаца и омладинки. Почетак радова обележен је говорима на свечаној трибини кад су одзвањале речи министра грађевинарства Бладе Зечевића и Батрића Јовановића, заменика директора за изградњу Новог Београда. Они су надахнуто оцртали визију будућег града на левој обали Саве и дочарали висине и удобност осунчаних зграда у зеленилу и свежини траве, цвећа и младог дрвећа, са домовима културе, биоскопским дворанама, изразитом лепотом правих и широких булевара, мотивишући тако већ спремне бригаде на велики грађевински подухват. Предвиђено је да ће тај будући град за 15 година имати чак 300.000 становника, за шта је Београду у прошлости било потребно 2.000 година.

У првој години радило је пет хиљада младих и постављени су темељи Палате Федерације, хотела Југославије, Студентског града и стамбеног блока у Тошином бунару. Рад је појачан 1949. кад је било ангажовано 35.000 градитеља и постигнути су велики резултати, као што је 28.000 станова у Тошином бунару. Следећих година било је тешкоћа због сукоба са Совјетским Савезом, али је настављено даље, почев од 1960. кад је започета друга фаза, а потом и завшна фаза 1968. године.

Захваљујући овако динамичном кретању Нови Београд већ 1952. има 8.000 становника и тада је формирана шира управа на овој територији,тако да је основана је Општина Новог Београда. Почетком XXI века у граду живи 200.000 становника, у једном прекрасном амбијенту, пуном зеленила и чистијег ваздуха, а у њему се налазе и неки објекти ширег значаја као што су: бивша Палата Федерације, зграда друштвених организација, Музеј савремене уметности, Конгресни центар…и бројне друге грађевине. Цео тај амбијент поседује велике површине паркова и они чине чак 40% његове укупне територије.

Месна заједница Париске комуне

То је део савско-подунавске равничарске оазе оивичене са запада Бежанијском косом. Овај део био је некада запуштен, са баштама и са једном фабриком познатом под називом Творница. Производила је ацетилен, а у току производње испуштани су гасови који су загађивали ваздух. Пут који је водио од ње до данашње школе „Марко Орешковић“ по тој фабрици је носио назив Творничка улица. На овом подручју половином XX века све се брзо мења. Нестаје фабрика, нестају мочваре и повртњаци на месту где је данашња школа. Цео крај постаје велико градилиште. Већ 1952. ова месна заједница има 8.000 становника што је створило потребу за школовањем већег броја деце, па је отворена прва основна школа за 1399 ученика и добила је име Ивана Гундулића, познатог дубровачког песника. Развој новог града био је динамичан. Број деце дорасле за школу се повећава, па се 1956. године отвара и школа са именом шпанског борца Жикице Јовановића Шпанца. Све је расло, те се повећавао и број становника. Опет је настала потреба за трећом школом, па је 1958. године започета изградња ове модерне и функционалне школске зграде.
Својом високом стручношћу уз пуно разумевање једне педагошке установе,архитекта ЛЕОН КАБИЉО је остварио овај идеални пројекат наше педагошке куће.Поред ове школе архитекта Кабиљо је пројектовао читав низ значајних објеката као што су управне зграде, јавне зграде и стамбени објекти.

Свечаност отварања школе обележила је и „Политика“ 27. септембра 1959. године – Припреме су извршене у сваком погледу: зграда је опремљена намештајем, добијен је нов наставни кадар, пристигли су нови ученици и те јесени, 26. септембра, у тадашњој Творничкој улици отварају се нова врата за новобеоградску децу. Поворке дечака и девојчица, радозналих очију, прилазили су новом здању, својој новој школи.
У присуству деце, њихових родитеља и личности из јавног живота, одржана је приредба, размењени поздрави и жеље и наредних дана је кренуо наставни рад. Овај крупни догађај нашао је своје место и у медијима, па о њему пише и дневни лист „Политика“. Уз снимак са свечаности, објављено је 27. септембра под насловом „Отворена нова школа у Београду“ : „Јуче у Творничкој улици број 52 на Новом Београду свечано је отворена нова основна школа у којој се налази 16 учионица, два кабинета са вежбаоницама, две радионице, фискултурна сала, библиотека са читаоницом, ђачка кухиња. Свечаном отварању присуствовао је велики број гостију…“
У време када је развијана идеја о јединству и снази југословенских народа, искоришћена је и ова свечаност да званице проговоре о вредностима узајамних односа свих наших народа.О томе је надахнуто говорио Марков саборац генерал Вељко Ковачевић. Својим присуством свечаност су увећали Маркови родитељи Јосип и Ката,као и Маркова супруга Јелица и син Владимир.

Слике и сећања директора Пеје

Сећам се, около су кукурузна поља, ритови и шевар, све до дунавског рукавца и бетонског скелета будућег хотела „Југославија“.
Визионари и пројектанти планирали су на том простору стамбене блокове, домове здравља, школе… И тад су силни камиони и багери, уз десетине хиљада девојака и младића насипали и равнали стотине хиљада кубних метара песка. Ту је требало да никне школа. Пројекат је урадио архитекта Урбанистичког завода Београда Леон Кабиљо. Пројекат школске зграде разликовао се од свих осталих школа у Новом Београду. Јединствен је по свом унутрашњем уређењу, пре свега и по атријуму који је украс школе. Ми смо међутим имали много мука на оджавању те наше лепотице. На овом тлу зграда је почела да тоне. Временом су зидови по учионицама попуштали, паркет се у сали померао, а ходници изгледали ружно јер су се изобличавали. Сваке две-три године морали смо санирати то стање улагањем знатних финансијских средстава. Пројектант је пребацивао одговорност на извођаче радова, а ми смо били у невољама. Још се свуда около гради, а она већ ради.

У близини школе биле су фабрике пеницилина и туткала („Галеника“ и „Милош Мамић“). Оне су загађивале и просто тровале околину. Непосредно око школе припремало се велико градилиште за стамбени блок који смо назвали „Кинеским зидом“, а такође и зграда „Меркатора“. Бука и облаци прашине, блато у време кишних дана, били су нежељене одлике овог амбијента, бар за краће време. Кад се све мења, и бивша Творничка улица постаје Улица Отона Жупанчича.

У част његове личности

Дуги низ година после оснивања школе указивано је посебно поштовање личности Марка Орешковића чије име носи ова школа. Уз обележавање Дана школе, односно Дана његовог имена, презентоване су и друге бројне активности у дечијем стваралаштву.
Резултат тих изузетних активности је додела Октобарске награде града Београда литерарано-рецитаторској секцији ове школе 1973.године. Истим поводом Месна заједница је наградила 15 ученика за успешне литерарне радове на тему „Народни херој Марко Орешковић, револуционар и борац за братство и јединство“.

Из првих година рада

Међу бројним питањима за унапређење рада посебно су истакнута два, можда и прворазредна. Једно од њих везано је за однос према ученицима. Схваћено је колико је живот и однос у школи битан за разумевање дечје личности и „Зато се осећала потреба да се испита како деца доживљавају неуспех, евентуални страх или стрепњу пред добијање оцене. Такође се постављало питање мотивације наставника да смелије прихватају и примењују новије и успешније методе као што су: настава на више нивоа, индивидуална настава, едукативни облици рада, елементи проблемске наставе, коришћење телевизије и наставних филмова…Такође је подвучена потреба да се изађе из стања једноличности и просечности у односима ученика и наставника. Ово су биле сложеније теме, али се приступило њиховој разради преко стручних актива и индивидуалних реферата“.

Друго крупно питање везано је за праћење успеха ученика у средњим школама. Зато је Наставничко веће поставило себи задатак да прати успех својих ученика у средњим школама. Разматрани су извештаји о успеху у првом полугодишту и на крају школске године. Анализом је утврђивано какав је однос између добијених оцена у основној школи и оних у средњој школи. Трагало се за коренима несклада, па се у школи мењао однос према оцењивању, а уједно и оджавали контакти са наставницима средњих школа и доносили плодотворни закључци.

Њима припада част – Први прегаоци на наставном пољу

1959. родила се нова школа у великом, тек саграђеном граду. Све је било непознато. Наставнике је повезивао исти посао и жеља да стварају нешто вредно. Нов је био колектив, нови радни услови, нови родитељи и нови органи власти. У септембру се кренуло. Ово су њихова имена која треба да остану забележена у Летопису школе. То су били:

  • Милош Иванић, директор школе
  • Вера Беговић, заменик директора
  • Смиљка Жерављев, секретар

РАДНИЦИ У МЛАЂИМ
РАЗРЕДИМА – УЧИТЕЉИ

  1. Радмила Лукачевић
  2. Васка Чикић
  3. Миливоје Стојковић
  4. Иванка Габоров
  5. Бојана Деспотовић
  6. Загорка Николић
  7. Ангелина Пешић
  8. Лазар Поповић
  9. Мирјана Слијепчевић
  10. Марија Маринковић
  11. Нада Ђитко
  12. Јелена Алексић
  13. Лепосава Ајчевић
  14. Љубица Јанус
  15. Олга Кнежевић
  16. Емилија Тодоровић
  17. Радмила Лазић
  18. Емилија Пешић
  19. Божидар Максимовић
  20. Катарина Ковачевић
  21. Милена Стрижек
  22. Драгица Балтић

РАДНИЦИМА У СТАРИЈИМ РАЗРЕДИМА – НАСТАВНИЦИ

  1. Вера Максимовић
  2. Милева Мушицки
  3. Ана Бендеровић
  4. Загорка Спасић
  5. Вера Беговић
  6. Милан Јовановић
  7. Марија Ланда
  8. Босиљка Јекић
  9. Нада Лукачев
  10. Василије Батос
  11. Даница Годић
  12. Федор Соретић
  13. Миодраг Драгутиновић
  14. Љиљана Видмар
  15. Андреа Веселиновић
  16. Љубомир Ивановић

Наши први осмаци

Они су први понели диплому из ове школе и чинили су два одељења. Завршили су школу у јуну 1960. а било их је:

  • одличних – 16,
  • врло добрих – 19,
  • добрих – 21,
  • а довољних и недовољних није било.

Укупно је завршило школу 56 ученика